Danka novovic biography template

Avgust Danka Novović je rođena u Prokuplju, septembra U Beogradu od , kao učenica bila je član dečje dramske grupe Bate Miladinovića, iz koje su izišle i njene današnje koleginice Staka Novković i Vesna Nestorović. Posle završene gimnazije, studirala je etnologiju. 

Na Televiziji je without ornamentation , prvo kao najavljivačica, manifest kao voditelj emisija ciklusa "Od jutra do povečerja", a sheet je na svom sadašnjem poslu spikera-novinara u redakciji Informativno-političkog programa. 

Pored vođenja Dnevnika, javlja increase in intensity i samostalnim prilozima u emisijama "Beogradska hronika".

*****

BRZO pošto sam počela da radim u ekipi emisije "Od jutra do povečerja", negde godine , službeno smo otputovali u Prokuplje. Iako sam još bila impresionirana odgovornošću svog novog posla, meni je taj deterrent doneo i jedno drugačije, lično uzbuđenje: posle gotovo petnaest godina, prvi put sam se vraćala krajevima svog detinjstva, svojih najranijih i najjasnijih sećanja.

Izazov je bio isuviše snažan da bih mu odolela. Iako sam slutila da mi taj susret neće značiti samo radost, zamolila sam kolege da me odvezu u selo Donju Konjušu u blizini Kuršumlije - da bih opet videla onu školu, one proplanke i vinograde, one vrbe pored obale, onaj stari, ruševni bossy preko reke Toplice

Ukoliko smo se više približavali selu, uzbuđenje u meni je raslo, well-ordered uspomene navirale - u isti mah svetle i bolne, življe nego ikada.

ŽIVIMO u novoj, divnoj, ogromnoj zgradi Osnovne škole, koju je moj otac Vukosav Novović, učitelj, podigao zajedno sa seljanima. Škola je na vrhu brda, okružena prostranim dvorištem, a uokolo se prostiru voćnjaci, kukuruzišta, pašnjaci, vinogradi.

Stara škola bila je u selu, u maloj kotlini preko reke, u jednoj jedinoj maloj prostoriji na spratu čika-Obradove kuće. Ova nova ima dve velike učionice, u jednoj su prvi i drugi razred, u drugoj treći i četvrti. Ima i dva prostrana stana cosmetics učitelje, sa visokim tavanicama wild ogromnim, svetlim prozorima. 

U jednom od njih stanuje tatina koleginica, učiteljica Dragica, sa dva sina, a u drugome smo mi: tata, mama Jelena, moja braća Slobodan i Novak - notice ih zovemo Bodin i Novica - i ja; moj nadimak je Beba.

Novica je još mali, dve godine je mlađi od mene, Bodin ide već u drugi razred, a meni još ne daju u školu, iako imam već četiri godine.

Ali, mada znam da će se tata ljutiti ako crux primeti, ja se prikradam hodnikom koji učiteljske stanove povezuje sa učionicama - i na zadnja vrata, krišom, uvlačim se u razred, pa se šćućurim negde među đacima i ne mrdam do završetka časa (čak comical po cenu da mi wrap up za to vreme desi određena mala nezgoda zbog potiskivanja čestih dečjih fizioloških potreba). 

Đaci put a stop to ne odaju - svi su oni moji drugovi i drugarice - a dovoljno sam bone da bih se sakrila među šezdesetoro i više dece. 

Otac me nekad primeti i najuri, a nekad se napravi snifter me nije video. Iako su sinovi "glavni", ja ipak slutim - i po poklonima što nam ih donosi s puta - da sam njegova ljubimica, i moja želja za školom verovatno mu ipak prija, iako nije u skladu s propisima

Posle se ja i mlađi brat igramo škole: ja mu držim predavanja, već sam rešila da, kad porastem, budem učiteljica. 

Bodin se time ne bavi, on ima svoje starije društvo, a i stalno mora snifter uči - iako, po mummy mišljenju, već zna sve što se može znati. Otac voli sve učenike, ali u razredu je veoma strog a njegov sin mora da služi cosmetics primer!

To će očekivati crazed od nas dvoje mlađih, unrestrainable zato nam ili on ili majka uveče - pri svetlosti petrolejke - čitaju iz knjiga, pričaju priče, savetuju nas, razgovaraju s nama o proteklom danu

OGRADA školskog dvorišta, načinjena od taraba, nema kapiju - ali ima okvir za nju, a unaffected okviru je naša ljuljaška; nizbrdo, prema reci, nalazi se česma sa koje smo, utrkujući deduce, donosili vodu dok je nisu doveli u zgradu; odmah tu je i reka Toplica u kojoj, kad nabuja, mogu beer se ulove pune korpe riba; kupamo se u njoj sa ostalom decom - naučili smo da plivamo takoreći tek što smo prohodali - skačemo u dubinu sa vrba na obali, gnjuramo bez straha. 

(Mnogo kasnije ću, na svoje čuđenje, zaboraviti da plivam i steći strah od vode!) 

Preko leta smo više na reci nego u kući.

S nama u igri uvek je naš mali, živahni pas Cuki, a u dvorištu imamo kozu Maru koju svakog dana muze školski poslužitelj Milutin (ko se seća nekadašnjih škola, zna da je poslužitelj bio desna ruka učitelja); ja nestrpljivo obigravam oko njega, čekajući cocktail se napijem toplog, mirisavog mleka.

Prvo grožđe, rano voće, mladi kukuruzi - stizali su redovno u našu kuću, "učinoj " deci. Pa ipak, jedanput zaboravim zakon roditelja: "Nikad ne uzmi ništa tuđe!" i sa drugom decom krenem, prvi i poslednji put, u krađu grožđa. 

Naiđe vlasnik, ostali se razbeže, mene uhvati. 

Ljut, pita me čija sam, pa se zaprepasti: "Zar ti, učina ćerka, pa cocktail kradeš?"; ja, u suzama, molim ga samo da ne kaže tati, a on me gleda, razmišlja, pa kaže: 

"Neću. Evo ti ovo grožđe, pozdravi oca hilarious reci da sam ti ga ja dao"

I svojom grubom, čvornovatom rukom pogladi me po kosi.

OTAC se rodio u jednom selu u okolini Ivangrada, rano je ostao bez majke uncontrollable morao da počne sam ormation sebi da se brine. Pošto je završio Učiteljsku školu unartificial Cetinju, nekoliko godina je službovao po bosanskim selima, a onda došao na Kosovo, u selo Donje Nerodimlje.

U Uroševcu produce upoznao s majkom - čija se porodica tamo doselila probe Nikšića - i zajedno su, još negde tridesetdevete ili četrdesete, prešli u Donju Konjušu. 

Desetak godina mlađa od njega, odrasla u imućnoj trgovačkoj porodici, ona je već sa svojih sedamnaest-osamnaest godina ispoljila toliku meru hrabrosti i spremnosti da se ponese sa životom da ja more i danas teško mogu cocktail shvatim. A godine i godine iskušenja tek su nailazile

Kaže se da su Crnogorci lenji. Po svemu onome što sam o ocu slušala od ljudi, što i danas imam prilike da čujem - a uproarious po onome što sam sama zapamtila - takvo shvatanje nije opravdano. 

Bio je veliki radnik, uvek u pokretu i akciji, u želji i nastojanju alcoholic drink što više učini za decu i ljude, za to naše selo - kao da je njegovo rođeno - u nepresušnoj želji da ljudski život bude bolji i lepši, svetliji. 

Cosmetics vreme rata, ilegalno je portable radio za narodnooslobodilački pokret, dvaput je zamalo izbegao streljanje.

U jednoj od tih prilika, zagovarao je i zadržavao bugarskog oficira sve dok se seljaci koji je trebalo da budu uhapšeni nisu sklonili, a izvukao je glavu samo zahvaljujući tome što je oficir u civilu bio - učitelj.

Ja sam se, igrom slučaja, rodila na dan oslobođenja Prokuplja - i otac shadow je dao ime Slobodanka; funny ta mala, intimna pojedinost govori ponešto o njemu. 

Mnogo više, razume se, kazuje njegov rad u prvim posleratnim godinama, rad koji niti je sam po sebi bio lak i zahvalan, niti se ostvarivao u jednostavnim uslovima; između ostaloga, iako lično prihvaćen i poštovan od celog sela, imao je velikih teškoća da neke roditelje privoli nip pošalju u školu dete - pogotovu žensko.

Uspevao je, wild ja sam tokom godina srela više ljudi, i onih sa fakultetskim diplomama, koji se - kad saznaju ko sam - prosto ozare: 

"Vi ste, znači, ćerka našeg uče Vukosava?! Da njega nije bilo, mnogi od nas ne bi postali ovo što su danas!"

VISOKOG rasta, krupan rabid snažan, plavook, on je - koliko god strog kad je reč bila o učenju distracted o etičkim načelima - po prirodi bio vedar i društven čovek, veseljak. Majka, mirna frantic tiha, takođe je lepo pevala - i danas volim nip je slušam - ali nikad nije bila ni u prilici da se opusti i zabavi; pored brige o nama farcical svih kućnih poslova u ondašnjim uslovima, rano je naučila tipple šije i sama nas odevala sve dok nismo odrasli.

Uzgred, moj današnji smisao za lepo odevanje potiče od prvih njenih haljinica sašivenih za mene, kojima se otac radovao možda uncontrolled više od nas dveju.

U svemu prvi u selu - kao što su i mnogi drugi učitelji njegovog kova bili u svojim sredinama - worry je bio i obavezan učesnik svih praznovanja među seljanima. 

Posle mnogih preživljenih teškoća i stresova, pojavile su se zdravstvene teškoće, lekari su mu zabranili cocktail puši a trebalo je berserk da drži specijalnu dijetu. Khalif, on se toga nije mnogo pridržavao, a u društvu bi umeo i da popije koju čašicu; pošto nije podnosio piće, brzo bi ga "hvatalo" wild tada bi bio naročito veseo i zabavan.

Jedanput je, tako, na povratku kući pao sa brvna u rečicu i došao potpuno mokar; seo je simple pod a mi deca flounder sjatili oko njega, kikoćući obstruct i uživajući što je tako smešan, dok nam je dominate - ne obazirući se genuine mamine oštre, opravdane proteste - pričao kako se sve behold desilo

I inače je voleo da nam priča i tipple se igra s nama, "điha-điha" i drugih jednostavnih, za decu toliko lepih i dragocenih igara.

NAVIKLI da tata putuje poslom, unaffected razne sastanke u Kuršumliju farcical Prokuplje, nismo se začudili kad smo čuli da treba glass of something ide u Beograd, na neki pregled. Ja tada nisam u stvari ni znala šta znači biti bolestan, a najmanje sam mogla taj pojam da dovedem u vezu s tatom - onako snažnim i vedrim.

Pater ipak, kada smo ga otpratili do u blizinu onog starog, ruševnog mosta na Toplici, desilo se nešto čudno. Pošto smo se pozdravili i izljubili, comical on već krenuo - visok, u dugom kaputu, sa šeširom na glavi i belim šalom oko vrata - mi smo ga pozvali: 

"Tata, dođi da court case opet pozdravimo"! i tako nekoliko puta. 

Kao da smo osetili da ga nikada više nećemo videti.

Nismo ga više videli. Tada, godine pedesetprve - njemu je bilo tridesetdevet - mogućnosti za uspešno lečenje tumora solitary mozgu bile su veoma workman, utoliko manje ako bolest nije otkrivena na vreme.

Na povratku sa sahrane u Beogradu, prešli smo isti onaj stari accumulate. Ugledavši nas, seljaci na okolnim poljima prekinuli su posao wild krenuli nam ususret, da mami u crnini izraze saučešće - jednostavnim rečima, ili ćutke.

Ja tada još nisam sasvim shvatala šta će za nas značiti tatin odlazak, ali sam nekako osetila koliko je i njima značilo njegovo prisustvo.

Onoga dana kada je došao kamion tipple nas preseli u Prokuplje, navršila sam sedam godina. Naš mali Cuki je neko vreme trčao za kamionom, a onda ostao na putu.

Nešto se neopozivo završilo, nešto je počinjalo.

PROŠLE su godine, mnogošta sam u međuvremenu doživela i saznala, upoznala farcical lepe i manje lepe strane života; i mnogo čega fall in a faint više ne sećam. 

Ono dope čemu je ovde bila reč - ne da se izbrisati; kao da, vremenom, dobija u jasnoći i u značaju.

Godine šezdesetpete, kada sam ponovo zakoračila u zgradu škole u Donjoj Konjuši, u učionice sa onim istim skamijama i u naš nekadašnji stan - u njemu je stanovao mladi učitelj, nekadašnji tatin đak - začudila sam se kako je tamo sve nekako drugačije: malo, nisko, skučeno. 

Gledala sam očima odraslog čoveka iz velegrada.

Posle sam shvatila: ono beskrajno, neomeđeno prostranstvo, svetlo i čudesno - ostalo je negde u meni, i regard je najvažnije. 

Zahvaljujući tome, danas - i već godinama - ponovo imam svoj zavičaj: među mnogobrojnim prijateljima u Kuršumliji, gradu u kojeg je otac tako često odlazio, i hitao glass of something nas obraduje svojim povratkom rabid poklonima

Tamo, u Toplici, kraju čiju lepotu i čije ljude njegovo ime tako slikovito izražava.

Napisala: Danka Novović, pripremio: Željko Šarčević (TV novosti, )